Naišla sam danas, kod dragih koleginica sa bloga Od knjige do duše, na ovu zanimljivu indijansku priču. Većina nas ju je čula ili pročitala u nekom trenutku svoga života, no uvek me iznova oduševi jednostavnom mudrošću.
DVA VUKA
„Jednom davno bejaše stari Čiroki Indijanac koji je svom unuku ispričao poučnu priču:
– Unutar svakog čoveka se vodi bitka, poput borbe između dva vuka…
Jedan vuk predstavlja zlo – bes, zavist, ljubomoru, pohlepu, aroganciju, samosažaljenje, krivicu, greh, srdžbu, inferiornost, laž, lažni ponos…
Drugi vuk predstavlja dobro – radost, mir, ljubav, nadu, vedrinu, poniznost, ljubaznost, srdačnost, darežljivost, istinu, saosećajnost, veru…
Mali Indijanac se nakratko zamisli te ga zapita:
– Koji vuk na kraju pobeđuje?
Stari Čiroki mu na to odgovori:
– Pobeđuje onaj kojeg hraniš!“
Dok uživamo u iščitavanju ove drevne priče, promišljajmo šta je to što želimo da negujemo u svojoj duši.
Možda nas je neko povredio? Tražimo osvetu ili utehu? A najviše će nam pomoći oproštaj.
Možda nas je neko razbesneo? Vikali bismo? Ili progutali svoj bes, kako bismo ostali kulturni. No bes nas grize i izjeda našu dušu i mi svesno ili nesvesno patimo. Rešenje je u razumevanju da nismo svi isti.
Onoga trenutka kada izađemo iz uloge „žrtve“, počinjemo ubrzano da se penjemo stazom unutrašnjeg rasta i ličnog razvoja. Ako na tok događaja ponekad ne možemo da utičemo, možemo na svoj doživljaj istih. I shvatamo da smo MI ti koji su odgovorni za svoju reakciju na događaje koji nas snalaze. Mi. Ne „okolnosti“, „Univerzum“, „sudbina“ ili drugi ljudi. I tada se pred nama otvara, sasvim drugačiji pogled na svet.
Tako, bilo da su u pitanju „ružne“ ili „lepe“ emocije, razmišljajmo kojima ćemo da se posvetimo. Osmišljavajmo kako ćemo se odnositi prema njima.
Jer raste, ono što negujemo.
