„Dobronamerni“ saveti su nešto što svi imamo u svom iskustvu.
Od toga da vam, kao roditelju, prilaze na ulici bake i deke i govore kako da vaspitavate svoje dete, do prijateljskih saveta vezanih za vaše ljubavne veze, materijalno stanje, stil oblačenja, kilažu, način šminkanja, održavanje automobila… Čega god da se setite, naći ćete i nekoga ko vam je nekada natuknuo, makar izdaleka, šta i kako treba da radite.
Šta je smisao ovakvih saveta?
Na prvi pogled, suština ovih saveta je da oni koji ih daju, misle da znaju bolje od vas kako da živite sopstveni život. I to ume da bude vrlo iritantan osećaj. Da li neko, zaista misli, da je dovoljno kompetentan da nam govori kako treba da se mi ponašamo u određenim situacijama? Da li je u „našim cipelama“? Da li je odrastao na način na koji smo mi odrastali, proživeo ono što smo mi preživeli, video ono što smo mi videli, doživeo ista iskustva na isti način? Ne. To je, razume se, nemoguće.
No, ono što stoji iza najvećeg dela „dobronamernih“ saveta, jeste zapravo želja da nama bude bolje. Bez obzira što to možda uopšte nije bolje za nas i ta osoba pojma nema o čemu zapravo priča ili se izražava na način, na koji je nama neprihvatljiv, ona želi da nama bude bolje.
Šta možemo da uradimo?
To vam izgleda, otprilike, ovako – ako uradiš ovako kako ti kažem, život će ti biti super.
Ono što treba da razumemo je, da to super, iz ugla osobe koja daje savet, nije isto što i naše super, ali ona ima divnu nameru – da nam pomogne.
Zato, uvažavanjem ove zaista dobre namere, uradićemo dve stvari : oslobodićemo sebe gorčine što nam se neko, najčešće nepozvan, meša u život i daćemo do znanja toj osobi da smo je saslušali i uvažili njeno mišljenje.
To će dalje zaustaviti sledeća dva procesa : naše nerviranje i njihovo dalje „savetovanje“.
Da li to znači da, bez reči, prihvatamo ono što nam se nudi protiv naše volje?
Uvažiti nije isto što i prihvatiti. Uvažavam ono što mi kažeš, razmisliću, pa ako mi se svidi primeniću, ako mi se ne svidi neću. Odluka je moja.
I što pre pokažete uvažavanje, time što ćete, recimo, reći:“Hvala vam na tome“, ali ne nervozno, već mirno, pre će osoba prestati da dalje komunicira na tu temu.
A miran stav zauzimate tako, što imate negde na umu ideju, da osoba zaista samo želi da vama bude bolje.
Ume to da se desi i kada pričate sa prijateljima, pa iznosite neki svoj problem, a oni žure da vam daju rešenje, iz sopstvene nemogućnosti da izađu na kraj ili sa slušanjem ili sa osećanjem da se od njih očekuje da daju savet. A ima i osoba koje, reklo bi se, jako, jako vole da drugima „sole pamet“. Njihova dobra namera se sastoji u tome, da njima bude što pre bolje. No, nema veze. Za nas je važno da znamo da svako postupa iz svoje dobre namere.
A kakva god da je nečija dobra namera , setite se – što pre pokažete uvažavanje, pre ćete zaustaviti i nalet „dobronamernosti“.
I da vam ne bih više dosađivala sa „dobronamernim“ savetima, sve vas mnogo pozdravljam i želim vam da pronađete najbolje načine da sprečite upliv u svoj život, onoga što u njemu ne želite.
Tamara Vujnović, Life Coach
A sta ako smo mi upravo oni koji imaju neodoljivu potrebu da dele savete? Podrazumeva se….dobronamerne … Prosto, ne možemo da ostanemo bez rečI i NEZAINTERESOVANIi a imamo nešto (pametno i iz iskustva) da podelimo
Onda, draga Kornelija, najpre proverite da li je ona druga strana spremna da vas sasluša. I onda, uz puno poštovanje i uvažavanje sagovornika, iznesite svoj savet. Poštovanje i uvažavanje ćete postići tonom glasa, prijatnim izrazom lica, biranim rečima. Jednostavno – obratite se toj osobi onako kako biste voleli da se obraćaju vama kada vas savetuju. Veliki pozdrav!
Ovo me sve potsjeca na moje roditelje i moju djecu,jer ja sam sad u toj nekoj sredini.Samo danas je tesko nauciti djecu da „uvazavaju“ odmah se naljute.Čini mi se da je staria generacija mnogo bolje znala fa uvazava.pitam se nekad zasto je to tako i ko je ktiv za to tako.Ovo je divna i velika tema za raspravu i za bolju buducnost