Jednom prilikom sam, dok je moja najstarija ćerka bila još mala, glasno negodovala u prisustvu starog porodičnog prijatelja.
Bila sam ljuta zbog činjenice da nema nikoga da mi pomogne. Probijala sam se kroz prve mesece majčinstva, a dodatnih obaveza oko fakulteta (u to vreme sam studirala) je bilo, za mene, previše. Moja majka i suprug na poslu, njegova majka u drugom gradu, a očevi nam, nažalost, više nisu bili među živima.
Mudar stariji gospodin, kakav je bio ovaj dragi prijatelj mojih roditelja, rekao mi je:
“ Kada pođeš u park sa detetom, a ti obrati pažnju. Vidi bake i deke kako se igraju sa unucima. Kako se raduju. Pa pomisli u sebi – kako je to divno što te bake i deke imaju vremena za unuke. Pogledaj koliko su radosni, pa reci sebi – kako je lepo videti toliku radost. I dopusti sebi da tu radost i sama osetiš. I videćeš, sve će biti dobro.“
Skoro da sam se naljutila na njega. Pa zar da sebi još više stajem na muku dok gledam kako drugi imaju pomoć, a ja se koprcam sama? Ne, to ne može tako!
Neko vreme sam još terala po svome, cokćući i ljuteći se na meni drage osobe, koje ma koliko da su želele, nisu bile u mogućnosti da mi pomognu onako kako sam ja zamišljala da treba. Tako sam stvarala tenziju i sebi i detetu i porodici.
Jednog pre podneva, sedela sam na klupi u parku, sa knjigom na krilu iz koje sam učila i ćerkicom , koja je mirno spavala kraj mene u kolicima. Protežući se, kako bih oterala umor, pogled mi je pao na stariju gospođu koja je vodila za ručicu, tek prohodalu, unuku. Malena je gugutala nešto, što je samo ona razumela, ali se baka na to njeno gugutanje oduševljeno odazivala osmesima i kratkim rečima punim topline. Nasmešila sam se. Njihova radost zagrejala je i moje srce. Setila sam se reči dragog prijatelja. Osetila sam, kao da je deo nekakvog tereta spao sa moga srca.
Taj teret je bila ljutnja, pobuna protiv realnosti, okrivljavanje drugih, nepreuzimanje odgovornosti za sopstvene misli i osećanja. Ljubav i radost bake i unuke, dopunile su moj rezervoar ljubavi. A sa ljubavlju je došlo i razumevanje, prihvatanje trenutne situacije i spremnost da se nađe najbolje moguće rešenje.
Vrlo brzo sam se reorganizovala tako da imam dovoljno vremena za sve što je potrebno. Ne kažem da je bilo lako, ali je bilo, očigledno moguće. Odbacivši ljutnju, uvećavši ljubav, oslobodila sam novu, kreativnu energiju.
Od tada je prošlo mnogo godina. Moja ćerka je danas devojka, a naš stari prijatelj više nije sa nama. Ali njegove reči me svuda prate.
Svaki put kada vidim da drugi imaju u izobilju nešto što meni nedostaje, sa velikom radošću primetim to njihovo izobilje. Kažem – bravo! Divno! Veličanstveno! Svesno biram da gledam ono što je lepo i pozitivno, uprkos situaciji u kojoj se nalazim.
Tako, primivši ovu radost, postajem deo ljubavi koja je veća od mene same. A ljubav mi uvek pomaže da oslobodim nove i nove kreativne potencijale.
Kad sve ovo shvatiš zapravo počneš da živiš. Divan tekst.
A kvalitet života se značajno poveća. Hvala :-).
Izvrstan tekst! Prepoznala sam se u nekim dijelovima… npr., u ovom: Skoro da sam se naljutila na njega. Pa zar da sebi još više stajem na muku dok gledam kako drugi imaju pomoć, a ja se koprcam sama? Ne, to ne može tako!
Kao i ovom:
Taj teret je bila ljutnja, pobuna protiv realnosti, okrivljavanje drugih, nepreuzimanje odgovornosti za sopstvene misli i osećanja. Ljubav i radost bake i unuke, dopunile su moj rezervoar ljubavi. A sa ljubavlju je došlo i razumevanje, prihvatanje trenutne situacije i spremnost da se nađe najbolje moguće rešenje.
Onda je tu još i – ORGANIZACIJA!!! S organizacijom imam puno problema, jer bih htjela jako puno stvari, a malo je vremena s malim djetetom.. i onda dolazi do nakupljenog stresa, koji izaziva uoravo ove neg. emocije poput ljutnje… i ja tad krenem – zašto drugi iamju pomoć, a ja nemam…
Ali, tad pomislim – kako je samohranim majkama. Imam pomoć muža. Zašto bi to trebalo uzeti zdravo za gotovo. Radije idem zahvaliti što imam divnog muža, koji zajedno sa mnom sudjeluje u svemu.
Samohranim roditeljima (majka ili otac), njih jako poštujem i skidam im kapu. 🙂 Jako je teško SAM donositi odluke i odgajati dijete.
Drago mi je da Vam se tekst dopao. Zaista, izgledalo mi je, u početku suludo, da posmatram i radujem se tome što drugi imaju nešto što ja nemam. Mislila sam da će mi to uvećati ozlojeđenost i izazvati ljubomoru. Ali, kada sam jednom osetila dobrobiti od ovakvog načina posmatranja situacija u svom životu, više nisam odustajala. Danas, kada i radim kao life couch, prethodno prošavši intenzivnu obuku i rad na sebi, vidim koliko ovo pomaže i meni i mojim klijentima. Zbog toga sam poželela da podelim ovu priču sa drugima, nadajući se da će dotaći njihova srca. Neko već čini ono o čemu sam pisala, neko se možda i ne slaže, a nekome će možda napraviti razliku između frustriranosti i delanja. Kada uklonimo frustritanost, oslobađa se kreativna energija. Nju onda koristimo na preduzimanje konkretnih akcija kojima sebe vodimo ka onome što želimo da postignemo. Svako dobro :-).
Rad na sebi je svakako hvale vrijedan. Nije to za svakog, jer je proces buđenja bolan…ali, tolike su beneficije. Znam da razumijete. 🙂
Ja na zalost nisam imala takvog starog prijatelja a verovatno mi njegov savet ne bi ni pomogao. Sa mojom decom, dok su bila mala, bila sam nestrpljiva, nervozna i odsutna.
Sad, kad sam mnogo starija, imam beskrajno strpljenje i ljubav prema svoj maloj deci koju vidim. Pravu ljubav, kao da je moje, ne mogu ih se nagledati.
Jako zalim sto se tako nisam osecala kad su moji bili mali.
Razumem Vas kada kažete koliko žalite što se niste osećali tako kada su vaša deca bila mala.
Ipak, uvek smo deca u odnosu na svoje roditelje i čini mi se da nam ljubav i strpljenje dobro dođu, pa makar i kada smo odrasli. To je vrsta radosti za koju uvek ima prostora u srcima naših bližnjih.
Divan tekst! U sličnoj sam situaciji bila i sama, dok su mi deca bila manja… Ali i to prođe… 🙂
🙂
Ovaj tekst me je baš dotakao. Dok sam bila mlađa i zamišljala kako ću ja to hendlovati roditeljstvo, uvek bih videla sebe i svoju porodicu kao nezavisne, funkcionalne i savršeno srećne. Međutim, posle prvog teškog porođaja, postporođajne komplikacije i dolaska druge ćerke, bila sam ljuta zato što nam niko ne pomaže. Iscrpljena, na izmaku snaga, nekad bih hodala kao u bunilu; srećna, ali u bunilu. Pogotovo sam bila ljuta na svoju majku koja, zbog prirode svog posla, nije mogla da mi pomogne. U svojoj glavi prebacivala sam joj da ne može da odredi prioritete. Kasnije sam shvatila da sam samo bila umorna i sebična. Ništa strašno, ništa što nisam mogla da ispravim čim sam malo došla sebi. Hvala na divnom tekstu! 🙂
Hvala i tebi što si podelila svoje iskustvo :-). Verujem da je mnogo nas mama, koje smo prošle slične situacije.
Повратни пинг: Kako da živim srećan život? - Tamara