Opet pada kiša.Nebo je sivo, ulice su sive, ljudi su sivi.
Kroz opšte sivilo, probija se narandžasti kišobran, koji moj suprug čvrsto steže u ruci. Izvukle su se dve žice na tom starom kišobranu, iskrivio se, a i natpis koji ga ukrašava, nije baš nešto.
Ali ga volim. Jer razbija sivilo.
I volim da vidim široki osmeh svog muža, dok se obasjan narandžastim odsjajem, približava ka vratima zgrade i pozdravlja me.
Jer razvejava pitanja, nedoumice, svakodnevne borbe sa kućnim budžetom, bolestima dece, uklapanjima i hodom po žici posla, roditeljstva, školovanja, obaveza. Taj široki osmeh, ispod narandžastog kišobrana, na koji odgovaram podjednako širokim osmehom, to je moje lično zadovoljstvo. Moja dva minuta. Podsećanje zbog čega sam tu gde sam, sa osobom sa kojom sam.
Moj dragi me odavno ubeđuje da kupimo novi kišobran, jer mu je neprijatno da šeta pod „polu – rasturenom metalnom skalamerijom“, kako ga on zove.
No, ja ne dam taj kišobran. Ne dam parče narandžastog odsjaja u sivilu kišnog jutra.
I ne dam naše osmehe, kojih nekada i nismo sasvim svesni, dok koračamo kroz svakodnevicu, zauzetu našom decom, poslovima, učenjem, kućnom nabavkom, ljubimcima, popravkom kola, kuvanjem i svime onime što čini život, takvim kakav jeste.
Lepo je stajati ispod tog parčeta neba ispod kojeg vi stojite. Ne dajte ga! 🙂
🙂