Radost darivanja

Naišla sam danas na zanimljivu rečenicu:

„Naučio sam da DAJEM, ne zato što imam mnogo, već zato što tačno znam kakav je osećaj nemati NIŠTA.“

U vremenu u kome živimo, dešava se da nam ponestane novca. Da nas napuste prijatelji. Da se nađemo u situaciji kada nas niko ne razume i ne pruža podršku. Da ostanemo sami, bez ljubavi.

Svi smo ponešto od ovoga iskusili u nekim periodima svoga života i najbolje sami znamo kako smo se tada osećali. Kao da nas pritiska neki ogroman  teret u grudima. Ponekad i doslovce kažemo :“Uguši me ova briga. Samoća.  Razočarenje…“

 Jedne zime, pre nekoliko godina,  na platou, pri kraju naše ulice, okupljalo se nekoliko beskućnika.

Kada ih pogleda, čovek bi na prvi pogled rekao da nemaju – ništa. Od socijalne pomoći, kupili su najjeftinije piće, sedeli na dve klupe i razgovarali. Ali, da ste ih samo čuli…

Prolazila sam tuda sa svojim psom, koga sam izvela u šetnju. Privukao me je njihov glasan razgovor.

Recitovali su stihove iz svojih pesama. Bile su to zaista dobre pesme. Priznajem – pod maskom nezainteresovanog šetača , koji je tu doveo svog psa  da se malo istrči, prisluškivala sam njihovu priču. Zainteresovala me je iskrenost sa kojom su ispoljavali svoja osećanja. Mudrost, koju sam osetila u stihovima.

Nisu mnogo obraćali pažnju na mene. Navikli su već na nezainteresovane ili osorne prolaznike.

Nastavili su razgovor. O filozofiji i ljudima. O porodicama, koje su neki od njih, nekada imali. O tome kako ne žele da idu u kolektivni smeštaj. Nisu hteli, za topli krevet i obrok,  da trampe  svoju slobodu. Onakvu kakvom su je oni doživljavali.

 Smejali su se  od srca nekom vicu.  Usput su pokušali da zajedno nađu i rešenje za problem u vezi dokumenata, koji je jedan od njih imao. Govorili su iskusno, uz mnogo razumevanja situacije u kojoj se njihov prijatelj našao.

Iako se moj pas davno „istrčao“, bacala sam joj iznova i iznova štap u daljinu i slala je da ga donese. Jer, tu, te zime, na tom mestu, osetila sam u toj maloj, na prvi pogled, nepristupačnoj grupi ljudi, radost zbog stvari koje većina nas uzima „zdravo za gotovo“.

Delovali  su kao da nemaju ništa, a imali su toliko toga. Prijateljstvo, spremnost da se u svakom trenutku pomogne, zanos životom takvim kakav je, zajedništvo.

Večeras sam se setila njih i podsetila sebe na to koliko blagoslova imam.

Niko od nas nije baš uvek bez „igde ičega i igde ikoga.“  Ako se tako osećamo, nađimo bar jedan blagoslov koji imamo. I podelimo ga sa onima koji baš to nemaju.

Ja sam te zime imala i kuću i porodicu i prijatelje i psa. Čak i mačku. Ali sam olako odbacivala tu ljubav i radost, jer sam bila zabrinuta zbog trenutnog nedostatka novca. Beskućnici sa platoa su me podsetili na blago koje imam i kako je to blago divno deliti sa drugima.

Zato, šta god da nam se dešava, ne zaboravimo da darujemo. Ljubav, novac, prijateljstvo, podršku, razumevanje.

Osećaj zajedništva je ono što praznik čini radosnim, a dušu mirnom.

A ovaj osećaj najbolje doživljavamo upravo kroz darivanje.