„Izvini“ – Nije dovoljno

Ulećem, jutros, u ćerkinu sobu i iznenada počinjem da vičem :“ Da li bi mogla, već jednom, da središ ovaj cirkus!“ Nije to  pitanje. Čak ni konstatacija. To je čisto naređenje.

Naravno, sa devetnaest i četrdeset godina, „sređivanje sobe“ nema isti kvalitet. Ja bih da ona pospremi razbacane stvari, da se ne saplićem svaki put kada uđem. Ona smatra da je dovoljno da usisa, provetri sobu i promeni posteljinu, da joj sve miriše na čisto.

Osim toga, ima dana, kada mi taj nered ne smeta. Danas nisam raspoložena. Pritiska me  razmišljanje vezano za komšiju koji se nekomšijski ponaša.

I onda, prva stvar koja mi je zasmetala, služi da se istresem na osobu, na koju najmanje treba.

Uzvraća i ona meni. I to kako! Taman sam joj dala izgovor da mi „baci u lice“ sve ono što njoj smeta.

Sve u svemu, odlazimo obe ljute – ja na posao, ona u školu.

Šta posle?

Razume se, čim sam se smirila, osetim grižu savesti. Zašto sam tako nastupila? Šta bi bilo da sam to rekla fino? Zbog čega ovo, zbog čega ono…

Nakon ovakvog nastupa ili bolje da kažem „ispada“, ostaje  gorak ukus. I meni, koja sam se neadekvatno ponela i ćerki, koja  je pretrpela neprijatnost, kao posledicu ovakvog ponašanja i uzvratila mi istom merom.

Znam da će se još ko zna koliko puta desiti, da ću podići glas na neko od svoje dece. Sa razlogom, a nekad i bez. To je život. Nemam rešenje za sve probleme i nisam uvek smirena i raspoložena.

Zato ću popodne, kada budem „obnovila baterije“ i bila u miru sa sobom,  pitati svoju ćerku: “ Kako si se osetila jutros, kada sam iznenada počela da vičem na tebe?

I biću otvorena da je saslušam i čujem šta mi govori. I reći ću joj kako sam se ja osećala.

Jer : „Izvini“, nije dovoljno.

Potrebno je da razmenimo osećanja.

Da bi mogle ponovo da budemo tu jedna za drugu.

 

 

 

Scroll to Top