Mama je kriva za sve

Mislila sam da su već veliki. Moji klinci. Da je bolje ove godine da ih ne gnjavim sa ranim ustajanjem i planiranjem prazničnih aktivnosti.

Jedna ćerka upisuje fakultet, druga je  srednjoškolka, a sin završava osnovnu školu. Provode sa svojim društvom Novogodišnju noć i šta sad ima ja da ih jurim po kući i organizujem večere, ručkove i podelu poklona u tačno određeno vreme. Neka svi budu opušteni i veseli i neka se svako za praznike sprema svojim tempom.

Kako sam planirala, tako sam i uradila. Sve je bilo relaksirano, večerali smo iz nekoliko puta, kad je ko stizao, a najstarija ćerka je  okasnila na deljenje poklona. Bilo je malo prigovora na račun toga, zašto jedni nisu čekali druge, zašto drugi nisu  požurili, ali je sve u svemu preovladalo praznično raspoloženje.

Tako se nastavilo i u danima nakon proslave Nove Godine. Lenjo smo se protezali po kući, šetali ko je kada i gde želeo, gledali filmove, slušali muziku.

Nisam morala da se lomatam po prodavnicama  i da oblačim preterano svečanu garderobu. Nisam se nervirala zbog sudova u kuhinji, niti oko toga da uskladim ritam, obaveze i zadovoljstva svih članova porodice. Nedostajala mi je, priznajem, ta čarolija praznične užurbanosti. Ipak, za dobrobit svoje dece, odlučila sam da se suzdržim i ne stvaram pritisak vremenskim satnicama i planovima.

Da ste me tada pitali kako je prošla proslava praznika u mojoj kući, rekla bih vam da je bilo opušteno, kao nikada do tada.

A onda mi, pre dan-dva, moja najstarija ćerka, u toku neobaveznog razgovora, onako usput dobaci :“ Znaš mama, ovo su mi najgori praznici do sada. Uopšte se nije osetila praznična atmosfera. Nismo zajedno večerali, a ni poklone me niste sačekali da otvorimo zajedno.“ Na to  se nadovezala mlađa ćerka, dovikujući joj :“ A što ti nisi došla kući ranije, nego si prekršila vreme kada UVEK delimo poklone? I meni su ovo najgori praznici! A, mama, ti nisi stavila svečane tanjire koje UVEK koristimo!“

Tako je počela rasprava između njih dve. Svaka je iznosila svoje argumente. Ipak, na kraju se priča  završila zaključkom, da je MAMA kriva, da MAMA nije organizovala sve kao što SVAKE godine organizuje, da MAMA nije bila tu kada su ostali kitili jelku, jer se nije uskladilo vreme, pa je bila na poslu i da je time prekršila običaj koji se SVAKE godine odvija u našoj kući, da je …  MA, MAMA JE KRIVA ZA SVE.

Pažljivo sam ih saslušala. Progutala sam najpre ogromnu knedlu, koja mi je zastala u grlu, još kod dela rečenice“najgori praznici do sada“, a onda im mirno saopštila da, ukoliko žele da prate tradiciju, treba i same da učestvuju u održavanju iste. Da bi bio red da se odluče da li ih „smaram“ sa organizacijom, rasporedom i planiranjem ili žele da proslave budu UVEK takve kakve smo navikli da budu . Ako tako žele, onda neka i preuzmu deo organizacije. Izjavile su da će one sve rado da urade šta treba i šta bude njihov deo posla, ali su dirigentsku palicu i dalje ostavile meni. Žele da MAMA bude GLAVNI organizator.

Najpre sam pomislila da samo hoće da se ratosiljaju obaveza. No, obaveze su spremno prihvatile.

Stvar je u tome da su, MAMINA organizacija, NJENI planovi i vremenska ograničenja i zahtevi, takođe deo tradicije. A tradicija je ono što im pruža osećaj sigurnosti. To da se neke stvari UVEK rade na ISTI način, jača  temelje njihovog odrastanja i preuzimanja odgovornosti.

U prvom trenutku mi je bilo žao zbog toga što se sve odigralo na ovaj način. Što smo svi, očigledno, propustili lep praznični osećaj na koji smo navikli i koji našoj porodici odgovara i štima.

Onda sam shvatila, da smo takođe osvestili koliko su nam neke stvari važne.  I da više nećemo dopustiti da nam ovakvi trenuci iskliznu kroz prste. Da nam je tradicija koju smo oformili važna, da svi uživamo u njoj i da je volimo baš takvu kakva je.

A ono što smo osvestili, na tome možemo da radimo. Tako smo se dogovorili da svoju tradiciju ubuduće još lepše negujemo.

Pa čak i onaj njen deo, da od mame sve počinje :-).