Moja najstarija ćerka mi je nedavno poslala, preko fejsbuka-a, poruku sledeće sadržine:
Svadjamo se mama i ja.
Mama: Je l’ ti jasno?
Ja: __________
Mama: Pitam, je l’ ti jasno?
Ja: Dobro, jasno mi je.
Mama: Ne odgovaraj mi, bre!
Kakav način da mi saopšti da su mi veštine slušanja pomalo zarđale, zar ne 🙂 ? Zaista, komunkacija je, na prvi pogled, vrlo jednostavna stvar. Ja ti kažem, ti mi kažeš, slušam, ne slušam… Tu se ponekad izgubimo. Da li smo tačno osmislili šta želimo da kažemo? Da li dovoljno slušamo druge kada nam govore? Da li razmislimo pre nego što odgovorimo ili donesemo sud o onome što smo upravo čuli?
Kvalitetna komunikacija traži mnogo više od puke razmene reči. Njen bitan činilac je umeće slušanja. Više je načina slušanja. Od onog površnog, kada iz pristojnosti ćutimo, a misli su nam ko zna gde, preko onog kada tu i tamo nešto prokomentarišemo, do pravog slušanja sa trudom da razumemo osobu koja nam govori o nečemu što je za nju važno.
Kada osoba koja nam nešto saopštava, nađe u nama sagovornika koji pažljivo sluša, može da se otvori koliko god to želi. Osim što je lepo i kulturno saslušati nekoga dok govori, ne prekidati ga, dozvoliti mu da završi misao, to je i višestruko korisno. Osoba koju smo saslušali i potvrdili joj razumevanje, oseća se prihvaćeno. Većom punoćom raduje se svojim radostima, sa većom snagom i hrabrošću se suočava sa izazovima. Slušajući pažljivo druge i mi se otvaramo za nova saznanja, drugačije poglede na život i sve ono što ga čini. Zaista, istinska komunikacija je više od razmene misli i ideja. To je dodir dve duše praćen uzrastanjem.
