Priča simpatične gospođe

„Novac ne može da kupi sreću, ali čuva živce“, kaže italijanska poslovica.

Sećam se prve radionice, na temu  materijalnog blagostanja, kojoj sam prisustvovala. Među okupljenima je bila  i jedna simpatična gospođa, na čijem licu se ogledala zabrinutost. Kako je naš rad sa voditeljkom radionice napredovao, izašlo je na videlo  da je, nakon dvadeset godina, ostala bez posla. Živi sa suprugom i dvoje dece koja studiraju i ne može da nađe posao skoro godinu dana. Došla je da nauči neke nove veštine koje bi joj bile od pomoći u traženju posla.

Međutim, čekalo ju je iznenađenje. Kao i nas ostale. Nismo učili nove veštine. Osvešćivali smo svoju kompletnu sliku o novcu i materijalnom blagostanju. Kroz niz pitanja, prisećali smo se šta su nam govorili o novcu dok smo bili deca, kako su se naši ukućani odnosili prema njemu, koji su to događaji obeležili naše poimanje materijalnog…

Simpatična gospođa se setila kako joj je majka govorila da se do novca može stići samo teškim i mukotrpnim radom i kako ju je otac bodrio da što pre dođe do svog „parčeta hleba“.

A onda se setila i putovanja u Pariz sa svojom najboljom drugaricom, smeštenog negde u njihovu ranu mladost. Ozarenog lica, ispričala nam je kako nisu imale skoro ni dinara u džepu, ali su zato, poput svih mladih ljudi, imale ideale. Šetale su ulicama, proučavale fasade i spomenike, crple inspiraciju za svoje buduće arhitektonske i građevinske projekte.

Ostavši još neko vreme u tom raspoloženju, govorila nam je o tome koliko je na nju uticala majčina priča o „teškom i mukotrpnom zarađivanju“ i očeva o što bržem dolaženju do svog „parčeta hleba“.  Neposredno nakon što je dobila prvi posao, razdraganost koju je osećala u Parizu osmišljavajući  projekte, pretvorila se u naporan posao, ali ipak vrlo prestižan. Trudila se i radila punim plućima, kako bi se što pre osamostalila. A da bi se što više osamostalila i zaradila, počela je da preuzima na sebe sve veći deo posla, koji i nije bio u domenu građevinskog inžinjera. Nakon dvadeset godina, praktično je držala firmu na svojim leđima. Svoj posao nije više ni volela. To je jednostavno bio posao koji donosi novac. Nakon što se firma, zbog razloga koji su bili van njenih moći delovanja, zatvorila bila je prestravljena. Nije imala čemu da se okrene.

Setivši se svog putovanja u Pariz, tu sa nama, tog popodneva, setila se i sa koliko ljubavi je započela posao inžinjera. Koliko je to lako i jednostavno radila. Zaključila je da je trebalo da se uvek rukovodi tim osećanjem zadovoljstva, umesto da se zatrpava i onime što nije njen posao, kako bi ispunila proročke reči svoje majke da treba da zarađuje “ teško, sa velikom mukom“. I da bi joj  njena plata bila i više nego dovoljna, umesto što je žurila u nove poduhvate, po cenu sopstvenog mira i mira svoje porodice, rukovođena željom da otac bude ponosan na nju i njeno „parče hleba“.

Dodala je i da ima gotov građevinski projekat,  koji može da ostvari sa jednim prijateljem. On joj je već više puta nudio tu mogućnost, ali je ona odbijala, težeći da nađe uvaženi, mukotrpan posao, na kome će ponovo bdeti dan i noć. Potpuno je potcenila i finansijske prilike koje bi joj se otvorile, ukoliko pristupi izvođenju ovog projekta, jer joj se činilo da je sve to isuviše lako i previše ispunjeno zadovoljstvom. Sada je odlučila  da  zakorači ovom stazom, vodeći ovoga puta računa o svojim potrebama i potrebama svoje dece i supruga, ne pridajući više značaja uverenjima iz prošlosti, koja su je sabotirala.

Toga dana, niko od nas nije naučio neku „specijalnu veštinu“  kako da stvori mnogo novca. Ali smo osvestili toliko toga o sebi, svom odnosu prema novcu, uticajima koji su nas vodili ili sputavali tokom građenja karijera i zarađivanja. Neko je dopunio svoju sliku, neko ponešto uklonio sa nje. Imali smo jasniji i određeniji odnos prema novcu. Kada smo jednom bili načisto sa tim šta želimo i šta mi zaista o tome mislimo, nije nam bilo teško ni da osmislimo strategiju kako da to i ostvarimo.

Zato, ako vidite da ste zapeli negde, u pogledu sticanja ili održavanja materijalnog blagostanja, ova dva pitanja vam mogu biti od pomoći da definišete ili redefinišete šta za vas materijalno blagostanje znači i na koji način se stiče:

Koje sam verbalne poruke o novcu dobijao/la u detinjstvu?

Kako su se moji roditelji (staratelji) ponašali prema novcu?

Nadam se da će i vama, kao i nama okupljenima na radionici tog dana, odgovori na ova pitanja pomoći da još bolje razumete sebe i svoje postupke.

A onda odlučite šta od tog modela ponašanja, koji ste usvojili tokom odrastanja, želite da zadržite. Ostalo odbacite i pođite napred, sa novim planovima i strategijama.